“Tata je uveče tražio samo pljeskavicu i cigaretu”: Sutradan je pao u komu, pa UMRO

Zena-na-podutuznazabrinutaplace-640x472-1.jpg

“Tata je uveče tražio samo pljeskavicu i cigaretu”: Sutradan je pao u komu, pa UMRO

Nekoliko ljudi je podelilo potresne priče o tome kako su ostali bez svojih najbližih

“Je l’ možete da se setite scene kad ste poslednji put videli nekoga, a niste znali da će to biti poslednji put? Iskreno, ja ne znam da li postoji išta tužnije od toga.” Ovako bi izgledalo jedno prosto pitanje, posle kog bi kao odgovor usledilo mnogo suza. Svi mi imamo nekog ko je prerano otišao, a da ga nismo dovoljno snažno zagrlili, poljubili i rekli da ga volimo. Stoji to kao knedla u grlu svaki put kad se približi godišnjica smrti ili kad se pokrene ovakva tema.

Jedan korisnik Tvitera usudio se da postavi ovo pitanje, verovatno ni ne očekujući da će kao odgovor dobiti toliko iskrenih ispovesti. Ove priče ugledale su svetlost dana 2019. godine, a prenosimo vam najpotresnije delove.

– Tata je pošao kod lekara na rutinsku kontrolu. Unukama (mojoj deci) rekao: “Sad će deda da se vrati”. Nije se vratio.

– Sećam se poslednje posete mami, koja je bila u bolnici. Posetila sam je u nedelju, a u utorak je preminula. Isto je bilo i sa tatom. Uveče je tražio pljeskavicu i da popuši cigaretu, sutradan je pao u komu, naredni dan preminuo.

– Krenula sam kod tate, samo sam mahnula dedi i izletela iz kuće. Sutradan je umro kada je išao po badnjak.

– Poslednji put kad sam videla brata, zagrlila sam ga jako. I sad mogu da vidim svaki detalj u tom trenutku i njegov osmeh oko glave.

– Dok sam živa neću to zaboraviti. Sestra od ujaka i ja u kafiću, pijemo kafu i limunadu, prepiremo se koja će da plati, kaže ona: “Ja sada, a ti sledeći put”. Sledeći put sam joj kafu i limunadu odnela na grob.

– Ja se sećam scene kada sam se pozdravio sa tatom ispred kapije i otišao na drugi kraj sveta. Znali smo u sebi da je to poslednji put, a rastali smo se tako brzo i bezveze… I svi su me požurivali i ljut sam zbog toga…Govorili su mi: “Ajde, ajde, sedaj, nemoj se puno osvrtati, biće lakše tako”.

– Sećam se ćaleta, ja izlazio iz kuće, on me pita da li imam pare. Kao juče da je bilo, a prošlo je 10 godina.

– Sa 13 godina sam mahala svome tati kad se vraćao na ratište u Doboj. – Plakao je i govorio kako me voli više od svega i da će da me ženi za pola godine samo da sve prođe. Još nije prošlo.
Jednako potresne bile su i ispovesti posvećene izubljenim prijateljima.

– Pre 10 godina školska drugarica mi je mahala sa druge strane ulice, sva nasmejana. U žutoj jakni. Sutradan je poginula u saobraćajnoj nesreći. Taj trenutak mi je urezan u sećanje zauvek.

– Uveče se zajedno smejale, a ujutru sam samo ja plakala.

– Drug mi je pre nekoliko meseci pričao kako želi da ima veliku baštu kad ostari. Ubio se pre nedelju dana.

– Nisam znala da je to poslednji zagrljaj. Ispratila sam je na autobusku stanicu i dogovorile smo se da ćemo se više družiti od jeseni. Nije dočekala jesen.

Ako smo nešto naučili iz svih ovih iskustava – to je da se treba uvek radovati ljudima, kao da ih vidite po poslednji put. Podelite sa nama vašu priču u komentarima ako će vam tako biti lakše. (objektiv.rs)

scroll to top