“Kako je nije sramota, ni tanjir nije otplatila”: Ceca pravila SVADBU, a zbog ove scene izbila je DRAMA

tuyna-devojka-svadba.jpg.pagespeed.ce_.KBKoaARNeA.jpg

“Kako je nije sramota, ni tanjir nije otplatila”: Ceca pravila SVADBU, a zbog ove scene izbila je DRAMA

Ova devojka ispričala je kako se njeno prijateljstvo sa bliskom drugaricom ugasilo tog dana

Prva svadba neke od mojih drugarica bila je pre nekoliko godina. Ja sam, ispostavilo se, bila previše siroma’ i naivna da je okej da dođem u skladu sa svojim mogućnostima. Nisam platila tanjir, te bolje da nisam ni dolazila. Tako je rečeno.

Razmetanje novcem roditelja među tinejdžerima, neretko ne prestaje ni kod takozvanih “tvenejdžera”. U dvadesetim traju vršnjačke boljke i među odraslim osobama ne nestaju patike i firmirana garderoba, zavisnost od “džeparca”, a nižu se i nove, finansijske, potrebe.

Tokom studija krug mojih prijatelja činilo je desetak devojaka, pored dve najbolje drugarice koje su ih odmah provalile i nisu htele sa njima da se mešaju.

Tada mi je delovalo “vau”, mi smo “strava”, još ćemo biti bolje kad završimo fakultete. Zapravo, bilo je i ostalo površna ekipa za pozeraj. Veliki broj fotografija iz izlazaka i sa rođendana, a retko osim toga bile su priče koja koju ne podnosi, tračeraj. Pa ponovo cmakanje za izlaske.

Ne verujem da su “sve žene iste”, a kako sam ja upala u to stereotipno žensko društvo, iako sam celog života “muškarača”, i dalje čekam da mi neko objasni.
Novac je i ranije bio razlog za čarke i olajavanje. Većini su roditelji davali po hiljadarke za noćni provod, a nas tri, ukoliko ne zaradimo nešto preko zadruge, izlazile smo sa 200 dinara.

Ceca se svojih 25 godina, na iznenađenje svih nas i sebe same verila, iako smo pre očekivale od nekih koje su duže imale dečka. Bilo je to posle godinu dana veze, a već sledeće upriličeno je brakom. Važno je za kasniju priču da dočaram deo njenog života – dečko je zaposlen, a ona je kao jedinica odrasla na srebrnoj roditeljskoj kašičici. Na poslu bi ostajala dve nedelje, začinila bolovanjem pa konačno davala otkaz.

Šta je Ceci i ekipici bitno pokazao je i izbor kume. Dugogodišnje prijateljstvo sa Danijelom ili Marijom nije se završilo kumstvom, izjasnile su se da nemaju novca, pa je zato kraj nje ispred matičara, pa sveštenika, stajala devojka koju je poznavala dve godine. Roditelji ove kume dali su novac za sve šta treba.

Sedele smo i komentarisale ko će koliko da ubaci u kovertu, pošto nam je mlada tražila novac, izričito ne poklone. Iskreno sam sela i preračunala i to rekla i ostatku devojaka da ću ubaciti najverovatnije 2.000 dinara. Prvo što nemam mnogo novca, drugo što mi Ceca nije dovoljno bliska osoba da bih pozajmljivala novac. A nije vala ni da nema pare.

Sve one znale su da sam završila fakultet i konačno našla priliku u struci. Priliku, ne može se nazvati poslom. Od volontiranja stigla sam posle nekoliko meseci do honorara manje od 20.000 dinara i odvikla se da mi pozajmljuje majka koja je od nas četvoro u kući jedina imala platu. U minimum mesečnih troškova, trebalo je uklopiti i to Cecino venčanje.

Za devojačko veče dala sam 2.000 dinara da bismo joj kupile poklon i podelile za taj čuveni separe. Kasnila sam sa posla sat ili dva, sve je već bilo popijeno. Ko mari, poručila sam sebi posebno piće i bila vesela. Naravno, svedoče fotografije.

Za dan “D”, dramu jednog ženskog bića poznatog kao “brajdzila”, našla sam haljinu na popustu koja bi bila primerena za događaj, obula staru obuću, šminkala se sama, frizuru mi je napravila komšinica. Sve ovo bitno je napomenuti u ovom materijalističkom besmislu.

– Znaš, sedela sam sa Cecom pre neki dan. Ostatak ekipe rekao da kada ste planirale koliko ćete novca dati, i da si ti rekla da ćeš dati samo 2.000 dinara. I moj šok, kaže:

– Kako je nije sramota? Nije ni tanjir otplatila, što je uopšte dolazila – priča je koja je, naravno, stigla do mene.

U koverat i čestitku stavila sam da li 2.000 ili 2.500 dinara, iskreno, ne sećam se. Druge rekoše da su davale i po 100 evra.

Mene nije sramota. Dala sam koliko sam imala.

Sramota me, ali za nju. Prijateljstvo i novac, ne idu. Pa tako ni da pravite venčanje da zaradite i terorišete one koji ne mogu da isprate vaše ambicije, nazovimo ih prijateljima i rođacima, jer bi trebalo da se podrazumeva njih da zovete da sa vama podele “najvažniji dan u životu”.

Nakon Cecinog venčanja, moje prijateljstvo sa celim “društvancem” lagano se gasilo. Jedva da se i javljamo jedni drugima na ulici.

Iskreno se nadam da su joj na svadbi iz snova svih 300 gostiju dali po 100 evra. U minusu je mojih 80, ali u ovoj računici u dobrom je plusu, i mora da je sa svima ostala dobar prijatelj. Da nijedna nije bila prazna.

Sledeća me sigurno neće pozvati, osim ako ne bude otvoren žiro-račun, pa kad priložiš uplatnicu dobiješ pozivnicu. (objektiv.rs)

scroll to top