Mlada (35) doživela UŽAS: Sat vremena pred venčanje mladoženja ušao u sobu i saopštio SUROVE reči

Ispovijesti

Mlada (35) doživela UŽAS: Sat vremena pred venčanje mladoženja ušao u sobu i saopštio SUROVE reči

Kako je istakla, nije ni slutila da će joj se nešto tako dogoditi

Iako bi venčanje trebalo da bude najsrećniji dan u životu jedne žene, život nas često podseti koliko je nepredvidiv. Takvo iskustvo doživela je i žena po imenu Sintija Mezonev (35), koja je 2015. godine objasnila šta joj se dogodilo.

Ona je, naime, kako je istakla, u trenutku očaja bila u tolikom šoku da je svog izabranika pitala: “Šališ li se?”. Ali, mislio je ozbiljno, ostavio ju je ispred oltara, pred okupljenom rodbinom, prijateljima, poznanicima.

– Bilo je posle podne i trebalo je da se udam. Moja sestra mi je pomagala da se obučem i pitala me jesam li nervozna. Iskreno sam joj rekla da nisam. Bilo je još samo sat vremena do venčanja i ja sam bila sva u svojim snovima, na plaži na Havajima s muškarcem koji je moj najbolji prijatelj. Sećam se da je sestra prokomentarisala to što nisam nervozna: ‘Pa bi trebalo da budeš. On je super dečko’. Često sam se kasnije setila tih njenih reči.

Ona je potom iskreno je ispričala kako je preživela to što ju je verenik ostavio sat vremena pre venčanja.

Ovo je njena ispovest:

Svog verenika sam upoznala dve godine pre venčanja na bejzbol utakmici. Bio je visok i sladak. Živela sam u Torontu, a on je bio dva sata vožnje od mene, ali smo svejedno počeli da izlazimo. Vozila sam se svaki vikend do njega da bi bili zajedno. Bili smo opijeni. Zaprosio me šest meseci kasnije na plaži tokom zalaska sunca. Nisam smatrala da srljamo u brak ili da je on požurio s prosidbom. Ljudi su znali da nam govore da smo savršen par. Oboje smo aktivni i ambiciozni, a on se super slagao s mojom porodicom. Kupili smo zajedno i kuću dok smo planirali venčanje.

Odlučili smo da se venčamo na Havajima, a on se jako puno angažovao oko organizacije. Na dan venčanja stajali smo na prozoru hotela i zajedno gledali mesto na plaži gde je trebalo da se održi ceremonija. Nisam bila nervozna dok sam se pripremala za venčanje i oblačila haljinu. Zato sam verovatno bila toliko zatečena s onim što se sledeće dogodilo.

Ušao je u sobu i rekao da bi sa mnom nasamo da razgovara. Plakao je. Mislila sam da su ga preplavile emocije zbog venčanja. Tad je rekao: “Ja to ne mogu da učinim”. Pitala sam ga: “Je l’ se ti šališ?’. Odmahnuo je glavom. Stajala sam tamo s velom u kosi i gledala ga. Muškarac koji je trebalo da bude ljubav mog života mi govori da opoziva naše venčanje, i to manje od sat vremena pre početka. Bila sam toliko šokirana da ga nisam pitala zašto to radi. Samo sam mu rekla da ode. Hotelska soba odjednom se činila tako malom.

Moja sestra i kuma su pojurile za njim, ali pobegao je od njih. Čak nije ni organizatorima rekao da ništa od venčanja. Gledala sam kroz prozor kako sestra svima objašnjava da venčanja nema. Pomislila sam da ga je možda uhvatila trenutna nervoza i panika, ali pokazalo se da nije tako, otvorila sam ormar, a njegovih stvari nije bilo, čak ni pasoša. Shvatila sam tad da me stvarno ostavio. Slomio mi je srce. Bila sam tako ponižena i devastirana.

Osetila sam potrebu da moram pobeći, izaći iz hotela. Otišla sam prošetati uz plažu. Pola sata kasnije nazvala sam ga, a on je samo rekao da je otišao. To je sve. Ni sama ne znam kako sam preživela tu noć. Bila sam ošamućena. Otišla sam na večeru, ali nisam mogla jesti. Sestra mi je dala tablete za spavanje, no ipak sam se probudila u četiri sata ujutro. Prisećanje svega o nama mi je u početku bilo najteže preživeti.

Ono što je otežalo celu situaciju je to što je on na ostrvu ostao ostatak nedelje, a bili smo u istom odmaralištu. Videla sam ga na parkingu dva dana kasnije i viknula sam mu da je kukavica. Tad je već ljutnja zamenila tugu. Bavila sam se raznim aktivnostima na ostvru, samo da ne razmišljam o tome što mi se dogodilo. Cilj mi je bio da zaspim svako veče bez razmišljanja. Ali, došlo je vrieme za povratak. Vratila sam se u Kanadu okrutnoj stvarnosti. Preselila sam nazad svojim roditeljima, a oni su se pobrinuli za prodaju kuće. Osećala sam se kao da sam ponovo u pubertetu.

Nekoliko nedelja kasnije sam ga srela, a on je predložio da budemo zajedno, ali bez venčanja. To mi je bilo jako čudno. Razlog zašto se nije hteo oženiti bio je, barem je on tako rekao, to što ja želim decu, a on ne. Nije mi nikada objasnio zašto je to postalo toliko bitno baš na dan našeg venčanja. S vremenom smo izgubili kontakt jedno s drugim. Sada, 11 godina kasnije, to što mi se dogodilo je dovoljno daleko u prošlosti da me ne može više toliko povrediti. Baš sam rekla prijateljima kako se sad mogu bez problema smejati svemu tome – zaključila je ona. (objektiv.rs)