Marijana (29) nakon svadbe našla KOVERTU: Kad je prepoznala RUKOPIS, plakala je kao nikad u životu

mlada-svadba-1.jpg.pagespeed.ce_.dwtm8JP1hY-1.jpg

Marijana (29) nakon svadbe našla KOVERTU: Kad je prepoznala RUKOPIS, plakala je kao nikad u životu

Ona je do detalja opisala kako je reagovala u tom trenutku, kao i kakvu je pouku shvatila nakon što je pročitala pismo

Dan venčanja je ono o čemu, kao o prizoru iz bajke, sanja gotovo svaka devojka, ali s obzirom na finansijsku situaciju, može i vrlo lako da se pretvori u računicu kako će se sve isplatiti.

Mladenci tako računaju na deblje koverte od svatova i često prave aranžman sa restoranima da ih isplate po završetku slavlja. Ipak, da se dešavaju drugačije stvari i da novac nije najvažniji svedoči i iskustvo Marijane (29) iz Leskovca

Marijana se udala jedne subote, a s obzirom na to da je nezaposlena, ona i njen suprug Mladen dugo su vagali koliko i kakvo svadbeno veselje da naprave.

U pomoć su priskočili roditelji obe strane, pa su, računajući na goste široke ruke, bili tu negde – knap sa parama. Ipak, jedna koverta ostavila ju je u suzama.

– Ni slutila nisam da ću na kraju dana svog venčanja toliko plakati. Mladen i ja smo, kada smo sve goste ispratili kućama, seli sa kumovima da pregledamo poklone i isplatimo gazdu restorana i muziku, a onda sam ugledala kovertu na kojoj je rukom bilo napisano “Za moju Maru…” Prepoznala sam odmah rukopis svog deke Svetozara, a i on je jedini koji mi je tako tepao od kad sam bila mala. Otvorila sam kovertu i imala šta i da vidim – rekla je ova mlada žena drhtavim glasom.

Tada ju je sva surovost, na koju tako mlada i neiskusna nije još navikla, pogodila pravo u srce i dušu. U koverti je, naime, zatekla novčanicu od 100 dinara. I jednu ceduljicu.

– Zlato dekino, ja sam danas najsrećniji i najponosniji čovek na svetu, jer gledam kako moja krv, ono malo čupe koje sam cupkao na kolenima, postaje samostalna žena i stvara svoju porodicu. Poklonio bih ti ceo svet kada bih mogao, ali ne mogu, nemam više. Ovoliko sam odvojio, sa željom da kupiš sebi jednu čokoladicu. Znaš onu, koju sam ti kupovao uvek kad te sačekam iz vrtića ili posle škole, ili kada je trebalo da te podmitim da uradiš domaći na vreme? Pojedi je sutra, posle svih ovih torti i kolača, i ostani uvek ono moje nevino dete, a tvoj deka će, dao Bog, dočekati i tvoju decu. Volim te najviše na svetu – pisalo je drhtavim rukopisom na običnom parčetu papira.

Znala je, nastavlja Marijana, da dekina penzija nije velika i da često sastavlja kraj sa krajem, ali se tada osetila poraženom.

– Ni ja nisam imala posao, ali sam odlučila da ću svu svoju snagu ubuduće usmeriti samo na to da se što pre zaposlim i da mogu da pomognem svom deki. A čokoladicu sam kupila odmah ujutru i bila mi je draža od svih svadbenih poklona koje smo dobili – završila je ona. (objektiv.rs)

scroll to top