OVOG DEČAKA JE OTAC OSTAVIO U VRELOM AUTOMOBILU: Umro je od PREVELIKE TEMPERATURE, čovek je sada OČAJAN!
Slučaj iz Knina, kad je otac ostavio sina u automobilu i otišao na posao, a dete od vrućine umrlo, podstaklo je mnoge da pričaju glasno o ovome što se sve češće događa preumornim, iscrpljenim i na posao skoncentrisanim ljudima savremenog društva.
Nikad, ali baš nikad ne ostavljajte dete ili kućnog ljubimca u automobilu bez nadzora dok je vani ovako vruće, čak niti ako ste vozilo parkirali u hladu. Vi možda zaista imate nameru da se vratite za dva minuta, ali ne možete znati šta se vama može dogoditi u te dvije minute, a temperatura u vozilu jako brzo raste.
Mnogi roditelji nikad neće oprostiti što su svoje dete ostavili nakratko u automobilu, jer je to bilo kobno. Jedan takav slučaj dogodio se u SAD-u i sličan je slučaju iz Knina.
Čejs Dmitri Harison bio je preslatki dečak iz ruskog sirotišta kojeg je jedna američka porodica usvojila u martu 2008. godine. Imao je nešto više od tri godine. U julu iste godine više ga nije bilo, preminuo je u pregrejanom automobilu. Ova ispovest se nalazi na stranici kidsandcars.org, organizacije koja okuplja roditelje koji su na sličan način izgubili svoju decu.
Ovo je ispovjest njegovog oca:
Kerol i ja usvojili smo Čejsa iz sirotišta u Rusiji u martu 2008. Ostali smo kod kuće naredna tri meseca kako bi se Čejs počeo vezivati za nas kao roditelje i kako bismo mu pomogli u svim medicinskim potrebama. Bilo je to vrlo užurbano vreme, ali bili smo presrećni.
Čejsa smo počeli dovoditi u vrtić tek poslednje nedelje u junu. Kerol ga je prvog dana odvela na par sati kako bi se prilagodio. Sutradan sam ga vodio u vrtić i pokupio, planirali smo da to postane naša rutina. Na kraju trećeg dana, Kerol je primila poziv da Čejs ima temperaturu. Odveli smo ga kod lekara i ostao je sutradan kod kuće.
Planirali smo putovanje u Ohajo kod bake i dede i šire poroidice ali nedelju dana pre toga slomio sam zglob i bio sam u gipsu, ali svejedno smo odlučili da putujemo. Nakon sjajnog vikenda ponovno smo krenuli putem, pred nama je bilo osam sati vožnje natrag do Virdžinije. Zglob mi je natekao u gipsu pa me prilično bolelo.
Vratili smo se u nedelju uveče u Virdžiniju umornih očiju i sledećeg smo jutra morali rano ustati na posao. Vrlo umorni, spremili smo Čejsa i zajedno izašli kroz vrata, jer smo tog dana slučajno radili u istoj zgradi, pa smo odlučili da zajedno ostavimo Čejsa u vrtiću i zajedno ga pokupili.
U utorak, 8. jula, samo nedleju dana nakon njegove nove rutine za vrtić, odlučeno je da ja ostavljam Čejsa, a Kerol dolazi po njega. Imao sam puno problema sa jednim važnim poslom i pokušavao sam to rešiti vrlo rano ujutro pre odlaska na posao. Čejsovo auto sedište bilo je tačno iza vozača jer sigurnosni pojas na suvozačevoj strani nije radio i planirali smo to da popravimo. Budući da je Čejs fizički, emocionalno i svojim govorom bio vrlo zaostao, u autu nije ispuštao puno zvukova, većinu vremena je spavao. Vrtić je bio na putu za moj posao, tik uz put, nekoliko izlaza ranije.
Tog sam jutra, pod stresom zbog svojih problema na poslu, u nekom trenutku toekom vožnje ušao u nekakav autopilot u glavi i odvezao sam se tačno do svoje kancelarije, parkirao automobil, ušao i dan je prošao. Čak sam razgovarao o Čejsu i hvalio se s njim taj dan dok sam s prijateljima razgovarao na telefon “znajući” da je u vrtiću.
U nekom trenutku kasno popodne, netko me pitao: “Imaš li ti lutku u autu?”. U početku nisam shvatio, a onda mi je mozak počeo ubrzano raditi, osećao sam da će mi pozliti. Otrčao sam do automobila, otvorio vrata i tamo je bio moj predivni sin Čejs, beživotan i dalje u sedištu. Izvukao sam ga iz auta, histerično vrišteći i odnio ga do kancelarije, gdje je moj šef započeo oživljavanje i pozvao 911. I bolničari su ga pokušali oživeti, ali bezuspešno, moj je sin umro u vrućem autu.
Bol i teskoba me razdiru svakog dana. Moja supruga i ja to ćemo nositi u sebi do kraja života. Svaki dan, ali baš svaki dan razmišljamo o našem lepom, srećnom, slatkom sinu kojeg smo u svoje živote doneli preko pola sveta. Koliko smo ga samo voleli. Svi naši snovi o Čejsu i našoj porodici oduzeti su nam tog dana, kao i svi budući snovi.
U bolnici su me nadzirali da se ne bih ubio, a potom su me uhapsili i sudili mi. Novinari su kampovali ispred naše kuće, policija je pretraživala naš dom, istražitelji su nas optuživali za nezamislivo. Kerol se seća kako ju je istražitelj pitao jesmo li napravili polisu osiguranja za ime svojeg sinčića! Bili smo toliko besni i povređeni i shrvani što je uopšte to pomislio.
Nakon suđenja morali smo izdržati još tri saslušanja Službe za zaštitu dece. Morali smo angažovati advokata. Morali smo proživljavati užas iznova i iznova i iznova. Kad će agonija prestati? I Kerol i ja i naša obitelj shrvani smo tim događajima.
Ne možemo da prestanemo da vrtimo u glavi taj dan i pitati se: “Šta da?”. Šta da je Kerol ujutru nazvala vrtić i pitala kako je? Rekli bi joj da ga nema i mogla me odmah nazvati, i Čejs bi za nekoliko sekundi bio izvan automobila. Šta da su iz vrtića nazvali nas i pitali nas zašto ga danas nema? Šta da je u sedištu bilo neke tehnologije? Šta da automobil ima alarmni sistem koji nas upozorava da smo Čejsa ostavili u autu?
Pa, postoji tehnologija za sve ove stvari, ali nitko nije naredio njihovu ugradnju u vozila. Većina vrtića ne zove roditelje kad je dete odsutno. Nijedan roditelj ne misli da bi svoje dete ikad mogao ostaviti u automobilu ili ga zaboraviti. To je iznova dokumentirano, čak i najbolji roditelji pod minimalnim stresom mogu ući u “autopilot” i na trenutak zaboraviti da imaju dete u autu! (Espreso/24sata.hr)
